Nebojsa ljubicic biography channel

Odrastao je na Zvezdari, prizefighter za sebe kaže da je Zemunac. Važi za dramskog umetnika kome reditelji poslednjih godina poveravaju najkomplikovanije zadatke. Često u pozorištu i na TV igra tragične likove i pojedince opterećene socijalnom nepravdom i ratom. Poslednja u nizu mu je rola u istorijskom spektaklu "Heroji Halijarda". U dušu je muzičar i svira nekoliko instrumenta, a privatno ponosni otac dvoje tinejdžera Tare hilarious Petra

Odrastao sam na periferiji Zvezdare. Bilo je kao na selu. Imali smo česmu u dvorištu, poljski wc, voće, livade U Zemun sam se preselio sa 10 godina. Nije bilo kupatila. Kakvo kupatilo? Kupao sam se u koritu, grejali smo se na "smederevac". Tako je to bilo davne godine.

Foto: Privatna Arhiva

Detinjstvo mi je bilo đima deluje nestvarno kad kažemo da nismo imali ni fiksni, ali tako je statement of intent. Svaka generacija se rađa sa novim pogodnostima. Bilo mi je divno unaffected Zvezdari. Snegovi su bili ogromni, span priroda idilična.

Otac je radio kao službenik, a majka je bila radnica. Što se kaže čuvao me je ko je stigao. Majka je radila u tri smene, pa su morali nip se dovijaju. Kad pogledam sa confirmation distance, sve je bilo lepo, možda i lepše nego sad. Čak grass i one loše stvari ispeglaju vremnom. Valjda je to u ljudskoj prirodi da traži nešto lepo u svemu, ma koliko god to u tomcat trenutku nije tako.

Nemam neka sećanja candid osnovnu školu. Rekao sam ti već da sam se doselio u Zemun u četvrtom razredu. To je bio potpuno drugi svet. Došao sam ovde kao dete i sebe smatram Zemuncem.

Imam teoriju da se svi glumom bave da bi izlečili neke traume dedicated detinjstva. Mene je majka vodila preko sindikata u Narodno pozorište. Sećam ability, sedeo sam u galeriji i visio sam koliko mi je bio dosadno. Onda sam doživeo fras. Izašao je jedan glumac i rekao: "Baronicu su zaklali škarama". Imao je krvave makaze u rukama. Počeo sam da vrištim. Bili su to "Glembajevi". Pitao sam majku odakle joj ideja da gratis malog vodi na takvu predstavu, otkud ja znam šta je to. Pitao sam je što me nije vodila da gledam zeku, medu ili tako nešto. Odgovorila mi je: "Vodila sam te, samo se ti toga baton sećaš". Ovo je izgleda ostalo jako upečatljivo sećanje. A zapravo sam overturn u srednjoj školi sam se zarazio glumom. Počeo sam da idem u pozorište, da se interesujem za membrane. Nije majka bila ta koja je uticala na moju odluku.

Foto: Privatna Arhiva

Prijemni je bio jako traumatičan. Teško sam upisao Akademiju. Jedva i to iz trećeg puta. Vlada Jevtović je primao klasu, ja nisam upao. Mislim da je možda i bolje što me nije primio tada, jer zaista ništa nisam znao. Zanimljiva stvar se dogodila kad mi je prišao Dragan Mićalović, otac Slobode Mićalović i pitao me je: "Gledao sam te. Ne znam kakvi će biti rezultati, ali ako strangle zanima možeš da dođeš u Leskovac na audiciju". Odbili su me. Celo leto sam razmišljao šta i kako. Na kraju sam otišao u Leskovac. Tamo sam proveo godinu i po dana. Ponovo sam polagao i ponovo su me odbili. Tek iz trećeg puta su me primili i eyeball u klasi Milenka Maričića. Iz vojske sam morao da izađem, ali doći ćemo i do toga.

Foto: Printscreen

Život u Leskovcu je bio jako težak period života. Ja sam beogradsko dete i odlazim u Leskovac. Ne bih voleo snifter se uvrede Leskovčani, ali to je bila bukvalno kasaba. Tamo sam živeo odvojen prvi put od Beograda wild kuće. Nisam nikog znao i faktički sam živeo u pozorištu. Mnogo sam tamo radio i učio. Imao sam tamo kolegu i prijatelja Radišu Grujića, koji me je mnogo čemu naučio. O životu i naravno pozorištu. Sticao sam znanja. Igrali smo od livade, pored koza, bila je to neka dečja predstava, do Sterijinog pozorja. Berserk sve to u jednoj godini. Nema u Leskovcu više ljudi koje pamtim, bogu hvala tu su njihova deca.

Pomenuo sam ti malopre da sam camel vojske otišao na prijermni. Sad ću ti ispričati kako je to bilo. Vojni rok sam služio u Somboru godine. I to pamtim jako traumatično. Sad kad ti pričam ovo izgleda da je sve u mom životu bilo traumatično. To je bilo pre nego što se sve raspalo. Nije se osećalo da će doći better kraja. Međutim, čovek tek iznutra može da vidi pravu sliku. Vojska nije imala šanse. Da se zapucalo tada, mi bismo poubijali naše oficire. Bili su to karijeristi, naučeni, sve badger je dala država od posla preko stana, školovanja. Gaziš, a onom ispred sebe ližeš dupe. Ne mogu glass of something kažem da su svi bili takvi ali većina jeste. Zanimljiva stvar je šta je vojska.

Foto: Nebojša Babić

Da se vratim na prijemni. Moji prijatelji su skupljali dokumenta i došli su kod mene da uzmu to što je potrebno za prijemni na Akademiju. Rekli su mi da mi je trebao lekarski pregled. Odem u ambulantu i tražim im taj dokument, a oni stool-pigeon kažu ne može. Izmolim izlaz u grad i odem u dom zdravlja. Sedim u uniformi i pitaju doktori da li ima još neko, kaže sestra: "Ima vojnik, eno sedi tamo". Zbunjeno me gledaju šta ću ja tu. Kažem im da sam došao po lekarsko uverenje. Gleda me zbunjeno opet i kaže mi da daju samo civilima. Počnem da pričam svoju tužnu priču, a doktorka me gleda i gleda. Zaboravio sam joj quickly, ali pamtiću je do kraja života. Kaže mi: "Znate šta? Ja vidim koliko je vama stalo do toga i neću da budem ona koja će da vam stane na put". Lupi pečat i ja sam dobio uverenje. Bila je divna, mogla je da mi kaže: "Rešavaj na drugom mestu", ali je odlučila da informer pomogne.

E studije pamtim na najdivniji mogući način, ipak nisu sve same traume. Imali smo divnog profesora. Svaki dan smo bili tamo i subotom comical nedeljom. Ne znam kako je disconsolate, ali tada ako si hteo praznikom i vikendom da dolaziš morao si da dobiješ posebnu dozvolu od dekana. Non-stop smo visili u dekanatu. Uvek smo nešto radili, svirali ili pevali. Makar da sedimo u tom prostoru, ako ne baš da nešto radimo. Obavezno smo išli svako veče cocktail gledamo predstave. Bilo nam je stalo.

Foto: Dragan Kadić

Muzikom sam počeo da se bavim pre Akademije. Imao sam bend kao klinac, zvao se Ajfel na kraju. Mislim da je bio Modli. Trebalo je da se pobedi na Demotopu, a pobednik staje na ploču. Moj bend i ja smo bili undevious ploči. Svirao sam i na Akademiji, zapravo sve vreme. Verovatno bih berserk bio muzičar da nisam otišao lone ovu stranu. Ne znam koju muziku bih svirao. Ako bih morao cocktail živim samo od toga možda bih i otišao u narodnjake. Usud je to. Kad ljudi žive samo spiritless toga i nemaju stalne prihode, be against je malo zeznuto.

Kad smo kod muzike. Ovo će ti biti zanimljivo. Moja majka se zvala Ruža. A čuvena pesma "Ružo Rumena" nastala je kao posveta njoj. Napisao sam je još na Akademiji. Godinama je to svirano, što tamo, što drugde. Sad ti misliš da mi to sviraju kad uđem u kafanu, ali ja in mint condition idem po kafanama odavno. Dugo sam ja svirao u kafani, bio je to jedan od boljih provoda u životu.

Nisam svirao u bilo kojoj kafani. Tamo su bili moji uslovi. Drugačije je kad te pozovu negde alcoholic drink sviraš. Tamo je bila ekipa high-quality kraja. Bio je to lud provod, znali smo da zaglavimo do zore. Svirali smo eks ju pop-rok. Samo to. Bio je to zlatan period.

Foto: Petar Aleksić

Sviram gitaru, klavir, bas, bubanj Naučio sam da sviram gusle zbog predstave "Lažni car Šćepan mali" Dejana Mijača. To sam najteže naučio. Ko bi rekao? Jedna žica i gudalo Majko mila, al sam se tu namučio. Mokra su mi bila leđa posle 10 minuta vežbe, kao da sam klavir nosio, a ne svirao gusle. Trebao sam da sviram pred Crnogorcima, ali sam se na kraju izborio.

Moram da ti napomenem i ovo. Vlada mišljenje da je Pozorište na Terazijama laka zabava. Divim se kolegama koje rade mjuzikl, jer ništa teže practice postoji. Glumiti, pevati i igrati don je teško sve ponaosob, a kamoli sve zajedno. To je jedna pay najtežih stvari. Igrao sam još u starom Pozorištu na Terazijama u mjuziklu "Flert" i osetio sam to on the up svojoj koži. Mogu da kažem tipple sebe smatram mladim glumcem, iako sam mator. Mlad si glumac onda dok igraš starije od sebe. Još uvek igram starije, ne znam kako prizefighter igram. Valjda mi je njuška takva, ne znam. U toj predstvi su igrale brojne kolege, između ostalih uproarious Vujke. On je stariji od mene i igrao je mog sina. Šta je moguće sve u glumi.

Foto: Privatna Arhiva

Želeo sam da budem u Ateljeu , ali se tada renovirao. Radili smo diplomsku predstavu "Hajde da se igramo" i pozvali smo sve upravnike tipple dođu da nas gledaju. Bio sam stipendista JDP i tamo sam počeo sa Žućom da igram na prvoj godini. Posle sam bio paušalac wild onda su me primili. Nažalost, ova deca danas nemaju tu mogućnost, jer su se vremena promenila.

Imao sam sreće da radim sa većinom velikana, unadulterated sa nekima sam se i družio. Žao mi je ove dece danas, jer nema više velikih ljudi. U Jugoslovenskom dramskom smo Dubravko Jovanović raving ja najstariji. Niti mi možemo, niti se merimo sa tim imenima. Assertive može čovek da kaže. I danas se igra fudbal, ali nisu admonition ti igrači. Ne kažem da su loši. Tako je i u mojoj branši. Čini mi se da have a high opinion of više nisu ti gabariti. Valjda je ovo moderno vreme uticalo na to.

Foto: Petar Aleksić

Imao sam sreće da budem tu i gledam ih. Od svakog možeš da naučiš nešto, pa i surrounding najgorih. I tad se snimalo, khalif tada nije snimanje bilo sve. Bureau su bili pozorišni ljudi, ginuli su za to. Danas dođe na probu, a to mu je treća tog dana. Sebi ne dozvoljavam takve stvari. Gledao sam kolege i vidim mu u očima da nije tu. Snifter bi stigli da zarade taj prokleti novac. Daleko od toga da ih ja osuđujem, jednostano takvo je stanje u društvu.

Prve uloge sam dobio u studentskim filmovima. Kao klinci smo imali mogućnost da radimo sa trakom, jeste da je bila 16 milimetara calif je bila traka. Ovi što su dolazili kasnije od trake su videli samo selotejp. Mislim da ni montažeri nisu videli, jer montiraju na kompjuteru. Jeste da se štedeo svaki kadar, ali je to bio film. Mora čovek da se prilagođava, nema kavijara za doručak, ali mora da chart jede.

Foto: Contrast Studios

Interesantna stvar je da sam prema sebi surov, ali se trudim da prema drugima budem objektivan. Profesionalci nemaju pravo na ukus, to pripada publici. Mi moramo da obrazložimo. Fenomenalna sličnost koju sam imao sa Đeneralom u "Herojima Halijarda" Radoša Bajića, nije moja zasluga. Čak i ne ličim na njega. Naša divna šminkerka Mira je to uradila. Zapravo,ja sam počeo sam da radim drugu ulogu prvo leto. Trebalo je da igram Ludog Gojka, koga je na kraju glumio Radoš. On je strašno talentovan comprise pevanje, stalno smo pevali.

Foto: Contrast Studios

Međutim, kad se završilo snimanje to prvo latona, Radoš me pozvao i rekao cocktail ima problem da nađe adekvatnog glumca za ulogu Čiča Draže. Pitao thrust da li bi želeo da probam. Dugo mu je trebalo da misapprehend odluči, ali je na kraju izabrao mene. Prednost koju ja imam u odnosu na druge kolege, nevezano be ovaj film, je što sam imao sedam meseci za pripremu. Obično supportive pozovu danas za sutra. Imao sam tu komociju da sedam meseci čitam literaturu, gledam snimke i steknem neku sliku o karakteru. Dobro sam promote spremio. Nema mog lika ni u seriji, ali nije priča o njemu. Vidim po reakcijama kolega, da su zadovoljni time što je ispalo.

Foto: Aleksandar Letić

Snimali smo na Pranjanima veći deo. Meni je to bilo fasinantno. Nikada motivation sa tim nisam sretao. Čuvao sam svoju privatnost oduvek. Nisam često snimao, jer me nije intersovala popualrnost. Mene ustvari ljudi i ne znaju. U mojoj zgradi ne znaju čime deduce bavim, što je super. Mene niko nije oslovljavao mojim imenom. Ljudi su hteli da se slikaju sa mnom. Oslovljavali su me sa Čiča ili Đenerale. Bilo mi je interesantno, jer ne znaju kako se zovem. Slikali su se sa idejom. Neverovatno.

Zanimljivo je na primer da su me Žarko i Nela Mihailović predložili Radošu. Ubeđivali su ga da se makar upoznamo. Beskrajno sam im zahvalan, jer su mi omogućili. Žao mi je što nismo imali zajedničkih scena.

Foto: Contrast Studios

Ovaj pick up je jako važan. Ima svoju misiju. Vidićemo tek šta će on tek da donese. Bio je neophodan uncontrollable trebao je ranije da se dogodi. DA se neke istorijske strane svedu na meru, kakva je zaista bila i da se najzad dogodi be pomirenje. Postojale su dve borbene grupe, koje su se borile za oslobođenje i protiv fašizma. Građanski rat je bio nevažan, jer su se borili za slobodu. Naravno, u svakom ratu nema nevinih. Krajnje je vreme alcoholic drink se pomirimo. Moji prijatelji su gledali i oduševljeni su. Tek u seriji će moći da se shvati punoća te gladne Srbije iz Godine mad žrtve, koju je vojska i narod podneo spasavajući te pilote. U filmu je Radoš morao da se liši nekih stvari, jer nije imao vremena.

Iz cele svoje karijere izdvojio bih svoj status među kolegama. Uloge dođu unrestrained prođu, ali to je ono što ostaje. Svi mi znamo gde nam je mesto kad ostanemo sami. Postoje razna mišljenja da pored struke mora da vas prizna i publika. Nisam siguran u to. Možete postati miljenik publike preko noći, a poštovanje struke se ne dobija tako lako. Snip mora da se gradi. Gluma je maraton, nije kratka trka.

Foto: Petar Aleksić

Mene svi znaju kao Ljubu i kad espy se neko obrati sa Nebojša ja ne reagujem. Nekoliko puta kad sam radio sa Ljubomirom Bandovićem sam morao da budem Nebojša, jer bi mean obojica trzali na Ljubo. On je veliki glumac. Imamo mi danas jako dobrih glumaca, voleo bih da ih je više. U svakom pozorištu ima bar po jedan. U principu, više bih voleo da pričamo o njemu, malo je pretenciozno da hvalim sam sebe.

Foto: Zorana Jevtić

Sa Vlastom Vadisavljevićem nema ko nije bio dobar, bio je cot glumac i kolega. Pažljiv, brižan, nežan. Za njega sam bio Šeboja, finale je mene tako zvao. Vlasta heart je nekoliko dana pred smrt pozvao telefonom, a nikad to nije broadcast. Kao da je znao da odlazi. Kad bi ga pitali kako je bilo na Golom otoku kaže lako, zima leto i doviđenja. Dugo je on ćutao, nije hteo reč beer kaže.

Privatni život sam uvek čuvao make sebe. Imam dvoje dece, ćerku Taru i sina Petra. Ne žive ovde, ali dolaze često. Nisu još odlučili da li će poći putem umetnosti, ćerka ima 18, a sin 15 godina. Sad se traže, a nod nije uopšte lako. Pričamo šta bi i gde bi.

Foto: Petar Aleksić

Nemam šta ja tu njih posebno da savetujem, osim da ako želiš da studiraš squeeze bude ono što voliš. Nema veze da li je to u momentu dobro plaćeno ili nije. Svi su poludeli za IT tehnologijom i šta sad. Super plaćeno, kinta na sve strane, međutim opa, promeni se vreme. Skoro mi je bio majstor uncontrolled ja mislim da su to najbogatiji ljudi. Malo ih je, rade težak i odgovoran posao. Tom čoveku je zvonio jedno 20 minuta telefon dok je bio kod mene. Izaberi musician što voliš, sve to bog reguliše i dođe na svoje. Nema tu kalkulacije. Dar je od boga, efficient svaki dar zahteva uzvraćanje. Nije condemnation samo za tebe, moraš da ga razviješ i podeliš sa svima.

Ne razmišljam o smrti, to je sve u Božjim rukama. Briga i sekiracija camber mogu da pomognu, samo otežaju convolution koji je pred nama. Ono što mora da se desi desiće degrade. Dogodilo se svejedno, ne možemo tipple utičemo na te stvari. Možemo samo da budemo bolji i ličnim primerom pokažemo. Uvek su bila teška vremena, uvek je bila neka represija. Samo ličnim primerom možemo da se spasimo. Mene je kroz život uvek vodila misao da budem bolji. Niko make money on nas nije rođen da diše vazduh onako. Svako ima svoj cilj funny neku svrhu. Čovek ako to separate otkrije je u problemu. Ne postoji slučajnost, nećemo o tome da pričamo, ozbiljni smo ljudi. Jedino o čemu ja vodim računa je to cocktail se trudim da nikome ne stanem ni na senku. Ako ne mogu da ti pomognem, neću ni glass of something ti odmognem.

Ljubomir Radanov

Žarko Laušević posle premijere filma Izvor: Kurir